Kako radimo?
Radimo kao tandem, jer tako dajemo više, u kvantitetu i kvalitetu. Različiti po iskustvu, energiji i izrazu, ali usklađeni u načinu razmišljanja.
Znanje koje prenosimo dolazi iz prakse, iz profesionalnog okruženja i realnih situacija. Atmosfera u radu je otvorena i opuštena, uz jasnu strukturu i cilj.
Koliko nam je važno da prenesemo znanje, još važnije je da motivišemo ljude za dalji lični razvoj.
Ovo smo mi
Ja sam Tanja Vasojević.
U korporativni svet ušla sam odmah po završetku studija, išla stepenik po stepenik i napustila taj svet kao direktor komunikacija jedne od najvećih privatnih kompanija u Adria regiji. Imam iskustvo i u agencijskom svetu, što znači da sam sedela sa obe strane stola.
Učesnik sam i kokreator brojnih konferencija; govornik i moderator. Predsednik i član različitih stručnih žirija, rado viđen gost u podkastima; aktivan kreator sadržaja na mreži LinkedIn.
Jedan sam od osnivača i ponosni član nagrađivanog Udruženja za promociju turističkih potencijala Srbije – na društvenim mrežama poznato pod imenom TrippinSrbija.
Ja sam Aleksandar Bojić.
Imam (do sada) 16 godina iskustva u novinarstvu i više od 20 u komunikacijama.
Radio sam na razvoju strategija, u operativnom PR-u, savetovao vodeće menadžere, učestvovao u rešavanju složenih kriznih situacija. Autor sam više poslovnih monografija, ghostwriter ili urednik nekoliko knjiga.
Poslednjih godina fokusiran sam se na prenošenje iskustava mlađim kolegama, kroz treninge, predavanja i mentorstvo.
Sposobnost komuniciranja smatram suštinskom osobinom čoveka i verujem da je odgovornost za razumevanje izrečenog na onom ko govori, a ne na onome ko sluša.
A kako razmišljamo
Kako da znate koji ste tip govornika?
Koji ste tip govornika:
a. Srećna/an sam, dobro sam ovo uradila/o!
b. SAMO NEK JE PROŠLO!
U zavisnosti od vašeg odabira, ova izuzeeetno preeecizna metodologija može da vam sugeriše sledeće:
Nastup je završen. Ljudi prilaze, kažu da je bilo dobro, da je bilo jasno, korisno, zanimljivo. Objektivno – sve je prošlo kako treba.
A iznutra se ne javlja ponos, niti ima osećaja nekog postignuća, a realno – postignuće postoji, alo!
Dominantan osećaj je
OLAKŠANJE.
Olakšanje što je gotovo.
Što telo može da odahne.
Što se nervni sistem vraća u stanje u kojem više ne mora da bude na oprezu.
U radu sa ljudima koji imaju anksioznu reakciju na javni nastup, ovaj obrazac je čest i mogao bi biti jedan od signala da rešavanje poteškoća s javnim nastupanjem nije u savladavanju veštine, iskustvu ili kompetenciji. Kada je dominantna emocija posle uspešnog nastupa olakšanje, to bi moglo da govori o tome da je nervni sistem tokom celog procesa bio u režimu preživljavanja.
Zato nema prostora za doživljaj uspeha, za osećaj ponosa ili zadovoljstva.
Ono što dodatno komplikuje situaciju jeste to što okolina često očekuje suprotnu reakciju. „Pa super je prošlo, zašto se ne raduješ?“ A osoba tada ostaje sama sa osećajem koji ne ume da objasni, pa ga često tumači kao lični nedostatak.
Kada nervni sistem polako ali dosledno treniramo da javni nastup ne doživljava kao opasnost već kao priliku za darivanje, tada se prirodno otvara prostor i za drugačiju posledičnu emociju – ne olakšanje što je gotovo, već zadovoljstvo što se dogodilo.
Tanja Vasojević
Javni nastup je prilika da drugima nešto darujemo
U radu sa ljudima koji imaju snažnu anksioznu reakciju na javni nastup, primećujem jedan obrazac o kome se retko govori, ili barem nedovoljno precizno, u okviru klasičnih treninga komunikacionih veština.
Javni nastup se, kod određenih ljudi, ne doživljava kao prilika da se podeli vrednost, da se daruje drugima ono što znamo, u čemu smo dobri, strastveni, već kao stanje povišene ugroženosti u kojem nervni sistem ulazi u režim preživljavanja.
Zato mnogi od njih vežbaju do iscrpljenosti. Ne zato što žele dodatno da unaprede sadržaj, već zato što pokušavaju tim uuuupornim ponavljanjem da uspostave osećaj kontrole i smire unutrašnji nemir. To može da izgleda kao posvećenost, disciplina i da i sama osoba poveruje u to, a u suštini je pokušaj samoregulacije koji dugoročno ne donosi umirenje kojem se teži.
Šta predlažem: vežbanje u jasno ograničenim blokovima, sa unapred određenim krajem, i svesno zaustavljanje čak i onda kada postoji impuls da se „još samo jednom“ prođe kroz sadržaj. Upravo tu se pravi razlika između stvarne potrebe za pripremom i reči koju sam izmislila pišući ovu objavu – nesvesne samoprinude.
Tanja Vasojević
Zašto je govor pred ljudima tako stresan?
Ima nečeg apsurdnog u tome da je čoveku nužna komunikacija u grupi, a da govor pred ljudima biva tako stresan i izazovan.
Iako to potvrđuje teorija, knjige i istraživanja, još jači utisak je iz realnog života. Koliko god da se opustimo i zabavimo tokom treninga, trenutak kad treba stati pred kameru ozbiljan je udarac za ogromnu većinu.
Razmišljam da li nešto propuštamo tokom odrastanja odnosno vaspitanja. Mora li odnos sa grupom (ili odnos sa samim sobom?!) da bude toliko traumatičan?
Aleksandar Bojić
Obrnuto mentorstvo, ili: Kad mlađi uči starijeg
Mislim da vredi obratiti pažnju na fenomen obrnutog mentorstva.
Mentorstvo uobičajeno podrazumeva odnos u kome iskusnija osoba na različite načine podržava razvoj nekog mlađeg i neiskusnijeg. Istorijski gledano, takav odnos je sasvim logičan. Neko je godinama sakupljao znanja, nasleđivao ih od starijih i prenosio mlađima. Kako se znanja (nauka, tehnologija) nisu tako brzo menjala, iskustvo je bilo validno i moglo se primenjivati i dalje.
Kako onda “obrnuto mentorstvo”?
Priča nije tako nova. Odavno su, naprimer u General Electric-a, višem menadžmentu dodelili mlađe saradnike kao mentore. Ideja nije nova, ali vremenom baš dobija na aktuelnosti.
Pogledajmo danas. Ja kao stariji verovatno mogu mladom kolegi / koleginici da priznam greške koje sam pravio, a kako ih oni ne bi ponavljali. Moja iskustva gube na značaju, jer su sve sve okolnosti značajno promenile. Kako bi to rekao Čerčil: iskustvo je dobro, problem je što se život ne ponavlja na isti način!
Međutim, kako da se ja sam uputim u tehnološke inovacije koje se smenjuju brzinom munje? Kako da je shvatim promene u mladim generacijama, njihove navike i očekivanja? Kako da se ne uplašim od veštačke inteligencije?
Eto prostora za obrnuto mentorstvo. Sve je manje tema u kojima ćemo mi stariji moći da podučavamo mlađe; sve je šire igralište na kojem će mlađi podučavati nas starije.
Zato, sem što volite svoju decu (i mlade ljude) preporučujem da ih pazite – i da učite od njih! 
Aleksandar Bojić
Šta nam javlja nervni sistem uoči nastupa?
Nervni sistem igra mnogo važnu ulogu u javnom nastupu. Nije uvek, niti kod svih ljudi, javni nastup jedino stvar veštine. Nije uvek pitanje samopouzdanja. Nije čak ni ono u šta se kunem, a to je priprema.
Nekada je dominantna uloga prirode nervnog sistema, kako je nabaždaren, da se tako nespretno izrazim. A kada nervni sistem ima nešto da kaže, on obično ume da komunicira kroz telo. I ta komunikacija – ooo, kako ona ume da bude intenzivna.
Kod hipersenzibilnih, introvertnih i neurodivergentnih osoba, anksioznost koja se javlja povodom javnog nastupanja nije apriori u vezi sa samopouzdanjem. To bi bilo pojednostavljivanje.
Javni nastup nervni sistem doživljava kao ozbiljnu opasnost. Zato kod nemalog broja ljudi problem nije u nedostatku veština javnog nastupanja, niti u njihovom „pukom“ unapređenju, već u razumevanju da je u pitanju odgovor nervnog sistema na odsustvo osećaja sigurnosti koje javni nastup može da izazove.
Imajući to na umu, osim praktičnih veština javnog nastupanja, korisno je poslužiti se i koučing i psihoterapijskim tehnikama kako bi se umirio nervni sistem i dobio signal da smo bezbedni.
Tanja Vasojević